а све олтаре да покрију широком свијешћу о народној својој једнини: наш би народ (и Срби и Хрвати) био миран, сложан, и напредан, те би нам опћа отаџбина била срећна као мало која....

Једне ноћи, према лијепој мјесечини, нас неколико другова што смо патролирали дуж границе, сјеђасмо у засједи, у једном присоју, спроћу старога града Клобука. Бијаше нам одзив — сабља; а лозинка — Салцбург. Из почетка смо ћутали и ослушкивали, да ко не наиђе. Доцније, видећи да нејма ни од куд никога, почесмо шаптати најпре тихо, на послије све јаче и јаче док се, најзад, не изметну међу нама са свим жив разговор. Јер и фирер Симон не бијаше с нама.

— Ја не знам, рећи ће наш другар Раде:—докле ћемо се ми овако ломити по овим врлетима? Колико год сам официра

Метаподаци

  • Омер Челебија : приповијетка из живота српскога народа : ELTeC издање
  • Милићевић, Милан Ђ. (1831-1908)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Ранка Станковић
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Напредна странка COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1886 - Београд
  • Лиценца