својим очима, увјерити да је Босна чиста хрватска земља!

Тако сам мислио док сам био у Хрватској: али, прешавши у Босну, брзо промијених мисли. Бањој Луци, у Травнику, у Сарајеву, у Мостару, и свуда куд сам пролазио (а тумарао сам врло много), свуд сам сретао само људе који отворено веле да су Срби а нијесу Хрвати, ма да ни Хрвате не мрзе, већ, напротив, радују се сваком добру њиховому као год и својему.

Тада и ја почех мислити другојаче. И сада, право да кажем, ја виђу да би ови Срби и Хрвати лијепо живјели, само кад би у њих свијест о народној једнини била шира од вјерске раздвојице. Јер, одиста, њих не двоји никака унутрашња разлика: не цијепа их никакав њихов битни интерес, већ те њихове двије вјере! А да су, богдице, они паметни, као што, по несрећи, нијесу, па да своје вјере, с поштовањем, смјесте сваку у свој олтар,