који је онда држао цареву страну.

Рођаци овога пошљедњега Видајића не страдаше од Омер-Паше онолико, колико други бегови босански и херцеговачки. Истина је један од њих био прејурио преко Дрине у Лозницу, али је то било више од страха него од праве погибије.

Онда су једни говорили, да Омер-Паша штеди Махмудове Видајиће за то што је Махмуд први одустао од „Босанског Витеза“, и прешао на цареву страну; а други су увјеравали, да су неки Срби ишли Сердару Екрему, као некадашњем свом једновјерцу, и подухватили му се за ове Видајиће?...

Било то како му драго, нас се овдје тиче само један од ових Видајића, врло удаљени рођак Махмудов, по имену Хамза-Бег, који се одавна није мијешао не само ни у каку буну, него ни у какве политичке разговоре. Надгледајући своје земље, којих је имао много дуж ријеке