У чети бијаше највише Срба и Хрвата, па Чеха, Нијемаца, и Маџара; али су и ови сви говорили српски.

Вриједно је да кажем по коју ријеч и о некима од ових мојих нових старјешина и другова.

Најприје ћу поменути овдашњег лаћмана Фрића. Да ли му је то име, или презиме — не знам; тек су га сви звали само Фрићо. Тај човјек бијаше скапао да се удвори, да се умили капетану, или мајору, и сваком старијем. Кад гдје нађе какво огледало, стаће пред њега, и сагибаће се неколико пута, само да се научи како ће се љепше поклонити изишавши пред старијега! Он хвали све што старији раде, хвали све што говоре, хвали им све што имају. У нашега мајора има коњ кулаш: кљусе као и друга кљусад. Фрићо у друштву вели:

— Кулаш нашега мајора љепши је од свакога бега у Херцеговини!