— Молим покорно, господине лаћмане, рекох ја: — нијесам баба; не бојим се смрти; али се бојим срама!

— Двадесет и четири сахата у затвор, што се усуђујеш говорити гдје ваља слушати! рече он, и окрете се од мене....

Затвор издржах без ријечи.

Послије неколико дана, дође од командата наредба у којој се наш лаћман хвали „за вруће вршење службе “ баш у овом случају, а мене, „за млакост у служби“, шаљу у Мостар!...

Није ми било криво: и вољео сам удаљити се од Зворника: али се нијесам могао домислити: како се може хвалити лаћман који онако, без икакве невоље, кињи и озлојеђава људе?..

У Мостару сам провео неколика мјесеца, па ме уврстише у чету што чува херцеговачку границу да одонуд, из Црне Горе, не би ускочио који ускок.

Метаподаци

  • Омер Челебија : приповијетка из живота српскога народа : ELTeC издање
  • Милићевић, Милан Ђ. (1831-1908)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Ранка Станковић
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Напредна странка COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1886 - Београд
  • Лиценца