се за своју просједу браду, са свим покорно, рече:

— У ову одају немојте улазити: овдје је харем. Турске ми вјере, овдје нејма ни бритвице а то ли оружја!

Лаћман само викну:

— Форверц (напријед)!

Војници наступише; Турчина ухватише и склонише; врата иставише, и јурнуше унутра. Жене, видећи њих, заврискаше и разбјегоше се у углове, поклопивши се својим фереџама. Војници претресоше све, све! Ух, гроза ме је и причати шта су радили! Лаћман узе завиривати у чељад, и зачикавати их да говоре с њиме. Све се окреташе од њега. Ту одиста није било ни бритвице....

Не могући тако газити светињу домаћега прага, ја и не уђох међу чељад, која бјежи од нас. Лаћман ме за то прекори. Ја се узех правдати.

— Не био бити војник! цикну он: — у војсци ваља муж а не баба!...