својим зградама, кад се гледа из далека, стоји као каква варошица!

Ми уђосмо у селамлук. Ту нас дочека сам бег. Наш лаћман му каза за што смо дошли. Зелен у лицу, као гуштер, бег је давао све што је имао од оружја. Пружајући пошљедњу пушку, дубоко уздахну, и рече:

— Ма! Носите и ово! Кад се Бошњаци, луде главе, не умједоше, за времена, сложити с рајом и с Милошевићем, сада нека бабе преслицама бране пилиће: босански бези нејмају чиме убити ни бијесна кучка!...

— Милошевић је, беже, турски противник, рећи ће наш лаћман, осмјешкујући се: — за вас је боље да се држите нашега цара!

— Јутрос вељу и ја, да је боље, прихвати бег: — али, господине, да памет бијаше до суда, као од суда, овога чуда Босна, бели, не би дочекала!... Тек.... што би — би!