— Вољан ми буди на бесједи, лијепи господине, смјерно вели вођ: — Није то бегова коњушница, него ачик-ахар, или ти отворени конак, двор за госте, за путнике и намјернике!

У том говору, већ избисмо пред високу, лијепу, и пространу кућу, пред којом се вала око двије стотине коња, готових за полазак, а коњици се сачекавају, да сви у један мах појашу.

— Каква је оно војска? цикну лаћман: — да није ту какве пријеваре?

— Нејма пријеваре, лијепи господине, опет вели вођ: — оно су сватови Бега Серезлића; пали су на конак на ахар Бега Соколовића: сад се спремају да иду.

И одиста појахаше, и одоше на нас и не погледавши!...

Приступисмо к ахару.

Као што рекох, то је зграда велика, висока, подигнута од земље за два метра од прилике. Није ограђена никаквом оградом. С поља, уза стубе, пење се у велики