да би Босну држала тврђе, одузимаше оружје од Бошњака. Мене уврстише у једну жандарску чету, која је била одређена да узме оружје од неколиких чувенијих босанских племића.

У овој служби видио сам: колико страховита, колико опасна може да буде збирна људска рука, кад је никаква узда не устеже! Та сила, уређена да држи ред, и да казни нереднике, ако сама нема запта, ако нема стеге, може да се изметне баш у оно против чега је саздана. И тада тешко побеђенику! Тешко сваком слабијем! Не могу ја овдје помињати ситнијих беспутности које су весели Бошњаци трпили од нас који смо уводили ред међу њих; нити ћу набрајати колико је пљеснуло шамара, колико је бубнуло буботака, звизнуло камџија, или фиснуло сабљених тилућа; не ћу ређати насртања на женски рз, на светињу вјере, на богомоље и гробља: све то ваља ставити под онај једини узвик: Тешко земљи