— Пеки, Омере; примићу се, ма да сам и за своје отежао!

— Ејвала ти Амиџа, као оцу својему!

Предавши имање у руке тако поштену човјеку, прича Омер даље: — јавих се, у понедјељник, г. мајору.

Г. мајор се нешто чуђаше: што је мени да се пишем у војнике, па, најпослије, упита:

— Пристајеш ли, да те ставим у ону врсту војске, у којој ја држим да ћеш бити од највеће користи?

— Како год нареди ваше господство, мени ће бити право, рекох ја; пошто сам већ смислио да тим путем идем к својој жељи.

— Онда си од овога часа војник, заврши мајор и, са својим ордонанцем, упути ме у жандарску касарну.

Тада је већ био угушен отпор Бошњака Турака против окупације, и власт аустриска,

Метаподаци

  • Омер Челебија : приповијетка из живота српскога народа : ELTeC издање
  • Милићевић, Милан Ђ. (1831-1908)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Ранка Станковић
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Напредна странка COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1886 - Београд
  • Лиценца