других јада, све ми је црно пред очима. Узми, молим ти се, и моје имаће у своје руке; за свој труд тражи колико хоћеш, а што преко тога претече, слаћеш мени.
— А куд Бог да, ти Омере, упита Муј-Ага?
— Хоћу (немој ми се ни чудити ни ругати) од своје; драге воље да се пишем у војнике, и молићу: да ме пошљу куд даље од Зворника, не бих ли поборавио своју велику тугу. И ако одиста одем куд даље, а новаца ми затреба, телеграфисаћу ти овако:
„Амиџа! Шаљи пара!
Хасан“.
Буде ли ми велика невоља за паре, телеграфисаћу овако:
„Марве лијепе доста; пара!
Хасан.
Кад би ти дошла овака депеша, и продај што од мога имаћа, па ми новаца нађи и пошљи!
Метаподаци
- Омер Челебија : приповијетка из живота српскога народа : ELTeC издање
-
Милићевић, Милан Ђ. (1831-1908)
- Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
- OCR и корекција текста: Ранка Станковић
- Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
- Напредна странка COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1886 - Београд
- Лиценца