Оде. Мало час, ево их петорице.

— Напријед! викну каплар: — пред нама да идеш у Уред, г. предстојнику!

— Ићи ћу, људи Божји, само док затворим све одаје...

Дошавши у Уред, жандари уведоше Омера у собу чекаоницу, докле г. предстојник могне да га прими. У чекаоници бијаше и један Зворничанин Турчин, који је добро живио с господом официрима. Он се наже Омеру на ухо, и шану му:

— Спрема ти се неки белај: бој се, иструнућеш у казаматима; него се одмах понуди да будеш војник. Њима сад врло годи да се који Турчин оџаковић, драге воље, пише у војнике!...

У том Омера зовнуше г. предстојнику, који га, прво, испита за недолазак на, позив па, послије, што је пуцао у вароши?

На завршетку, као форме ради, рече:

— Имаш ли још што да кажеш?

— Имам, одговори Омер, а глас му дркташе у грлу.