на малим пушкама које је носио као дијете; сјети се оне своје радости када је њих задијевао за листове па, не мислећи много, диже се, скиде с клина једну, разгледа је, окрете к отворену прозору и, као од шале, напери на једнога голуба у јату, које се сунчало на великом дуду пред кућом. Пушка груну, голубови прнуше, перје се разлети по ваздуху, а мртав голубак спадаше с гране на грану доље к земљи.

Тек тада Омер видје да је, онако замишљен, и запео и окинуо обарач у пуној пушци!...

Не прође много, а жандар те к њему:

— Ко је пуцао овдје у сред вароши?

— Ја, нехотице, изметнух малу пушку, одговори Омер.

— Хајде са мном у Уред?

— Сад ћу доћи!

— Не ћеш? Не слушаш? Противиш се?

— Није, него ми је кућа сама: морам позаклапати одаје, па ћу доћи одмах.