видом, да се не удам, докле год не дознам да си се ти оженио !...
— Оженио? упита Омер заталасаним гласом:— Прије би ова Дрина потекла на више; прије би ова зова заборавила листати, и ова ружица цвасти: него што он Омер заборавио Паву.... Та ти си душа моја; ти си сунце моје, рај мој! Све, све што ми је досада могло бити радост, знаш да сам изгубио: једина ти бијаше ми остала... Сад и ти одлазиш!... Али... али... мањ да жив не будем, тако те не ћу наћи, гдје било да било! . . .
— Омере?
— Да! Наћи ћу те! То знај, и Омеровој ријечи вјеруј!
Загрлише се, заплакаше се, ижљубише се и, ух — расташе се!....
Тешко је описати како је било Омеру у Зворнику, пошто и Пава оде.
Метаподаци
- Омер Челебија : приповијетка из живота српскога народа : ELTeC издање
-
Милићевић, Милан Ђ. (1831-1908)
- Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
- OCR и корекција текста: Ранка Станковић
- Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
- Напредна странка COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1886 - Београд
- Лиценца