градину води на обалу; наслонио сјетну главу своју на своје дланове; лактове побоо у кољена, и дао се у тужне, тужне мисли. Не гледа он звјезданога неба; не осјећа ноћне тајнене тишине; не чује јека дринских вода, које се цијепају преко прагова, као да се каке хале боре; него....

— Не мисли ништа, него да скачемо обоје у Дрину, рече неко иза његових леђа, и нечија рука спусти му се лагано на раме!

Омер се трже, погледа, а пред њим, о велики Боже, стоји Пава, и лије сузе низа своје бијело лице.

— Омере, соколе сиви! настави она: — искрала сам се од свачијих очију, да те још једном видим прије поласка. Нама не дају узети се: ти си Мухамедовац а ја Хришћанка! Ко мари за наша срца? Мој отац се сели одавдје највише за то да се прекине наше вољење. Али сам се ја заклела тешком клетвом, својим очним