је знала како се гледају Омер и Пава па, прилазећи, кроз мали осмијех, рече:

— Немој се, ти коно, сада убити од плача?

— Зашто Смиљо, упита Омер неким молбаним гласом?

— Та, знаш, зет Пајо се сели у Биоград, па ће теби, бој се, бити жао комшилука! Рекавши то, Смиљана кресну лијевом трепушом, али Омер то не видје једно што је већ био мрак, а друго што бијаше јако узбуђен.

— Кад полази Газда-Пајо?

— Ако хоће Бог, сјутра!

Ноћ јо тамна; мјесечине нејма; само ријетке звијезде бацају слабачку свјетлост на Зворник и на његову околину. Дрина, прељевајући се преко својих каменитих прагова, јечи да се брда разлежу. Омер, у тузи својој, сишао низ

Метаподаци

  • Омер Челебија : приповијетка из живота српскога народа : ELTeC издање
  • Милићевић, Милан Ђ. (1831-1908)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Ранка Станковић
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Напредна странка COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1886 - Београд
  • Лиценца