у ком су они варили свињетину, тек ја крста на се никада нијесам турио... Али, синко, што је бивало некад прије нас, зашто не би могло бити опет, послије нас?... Па — свака вјера учи људе на добро; зле вјере ја не познајем; него познајем у свакој вјери злих људи!... Ето, у Босни и у Херцеговини, право говорећ’, и Хришћани, и Кршћани, и ми Мусломани — народ смо са свим један...

Рекавши то, старац се појми руком да принесе к устима чибук, да одбије који дим, али му рука на један мах висну, чибук паде на ћилим, и Хамза се извали на јастук којим се бијаше подбочио. Докле Омер стиже да га прихвати, да га подигне — Хамза бијаше већ мртав: умрије, управо, и не зијенувши! . . .

Оста Омер сам самцит у богату двору Видајићеву, на великом имању Хамза-Беговом:

Метаподаци

  • Омер Челебија : приповијетка из живота српскога народа : ELTeC издање
  • Милићевић, Милан Ђ. (1831-1908)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Ранка Станковић
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Напредна странка COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1886 - Београд
  • Лиценца