и на својој ћошци и пушаше. Бијаше јако замишљен, а у лицу блијед, готово модар. Призвавши к себи Омера, рече му да сједне:

— Омере, дијете! поче Хамза, а језик му се једва креташе у вилицама: толико бијаше човјек изнемогао: — Омере, дијете! Алах се расрдио на Босну и на Бошњаке. . . Диље ја у Босни не могу остати, ни гледати очима ово чудо (окупацију). Идем у Стамбол, а оданле ћу, иншалах, на ћабу. Пођи са мном и ти, сине мој! Почувај ме у путу: поразговарај ме у туђини, докле узаживим; а кад умрем, заклопи ми очи: укопај ме међу правовјернима, па онда чини од себе што знаш! Ти се мореш и у Босну вратити; твоје је друго, а моје је друго. . .

Ту заћута за неколико минута, па ће наставити нижим гласом:

— Омере, сине! Наши су стари, бирземаниле, били крштени: у нашој кули, на тавану, биће зар и данас који лонац