— Кунем ти се, нено, љубављу твојом, рече Омер плачан, љубећи је у руку, и примајући хамајлију!

— Нека те Алах чува, радости моја! прошапта Мелећа.. и... издахну!..

Хамза-Бег оста без своје добре Мелеће са сином Омером. За Мелећом, с којом је провео свој вијек, старац је жалио јако; некад би, сам у соби, видјевши какав њен хаљетак, или ма што њезино, бризнуо плакати као мало дијете.

Поред те туге, Хамзу је гризла и несрећа која снађе цијелу Босну. Сад је све озбиљније мислио да се сели из Босне. Очекивао је само, да му се малко стиша жалост за Мелећом, и да своје имање понајлак уреди.

Једном, прије по дне, пошто је провео неколико несаних ноћи, сјеђаше Хамза

Метаподаци

  • Омер Челебија : приповијетка из живота српскога народа : ELTeC издање
  • Милићевић, Милан Ђ. (1831-1908)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Ранка Станковић
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Напредна странка COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1886 - Београд
  • Лиценца