Мелећа пак, и онако одавно слаба, чујући да Хамза намјерава ићи из Босне, и оставити гробове својих; предака, а особито гробове толике дјеце своје, сиротица, што оно веле, премрије жива. Не прође много, а она паде у праву болест. И тако је венула и губила се сваки дан; тако је копнила као снијег на југовини. По свем се опажало да јој нејма дуга вијека. Баш пред саму смрт, Мелећа зовну Омера, посади га на постељу, крај себе, и хтеде му нешто рећи, па се загуши плачем и сузама.

— Омере, очи моје! рече она опоравивши се: —Дође вријеме да се растајемо. Ја умирем а ти остајеш. Не жали мене, чедо моје; ја за самрт и јесам; него мислио себи што остајеш. У Зворнику, у свој Босни, ето се све тумбе окренуло! Сам Бог зна што ће бити најпослије!.. Заста. Дуго диха, прибирајући снагу, па ће опет почети:

— Пре него што умрем, остављам ти пошљедњу препоруку, пошљедњу молбу...