Пролетајући кроз редове бораца, Муфтија сокољаше своје земљаке ријечма:

— Ха, Турци! Ха, браћо моја! Покажите се данас! Овај дан чекали смо ми одавно! Данас су на рају врата широм отворена. Гинимо овдје јуначки, да у рају живимо светитељски; промучимо се за један дан, да благујемо до вијека!

И одиста честити синови поносне Босне бише се као прави јунаци, али бројна сила надвали, и — ћесаровци освојише све, па и Зворник.

Послије тога, Омер се врати к родитељима, и затјече их у новој муци и невољи.

Старац Хамза-Бег није вјеровао да султан може овако пустити поносну Босну и кршну Херцеговину; није вјеровао ни да ће се Швабо скрасити у овим земљама, па сада, кад видје што се зби, идаше сиромах, као риба отрована. Сада од све збиље помињаше да се сели из Босне!...