Кад би други дан, њега рано пробуди отац, и рече му врло озбиљно:

— Омере! доље су коњи осједлани; момци су готови; само чекају тебе. Опреми се, јаши и, без обзира, измичи у село Н. Тамо надгледај радине, и увијек уза се води од момака или Спасоја Зекавицу, или Ахмета Пржуља. Овамо не долази, докле ти не поручим!

— За Бога, шта је то тако изненада?

— Ништа! Твоја дјетињаста игра с кућом Бећир-Агином док се обазна, а обазнаће се можда још данас, дићи ће на те сав Зворник. За то је боље да се раније уклониш одавдје.

Нити је Омер имао навике поговарати, нити Хамза воље трпјети поговора. Те тако, у један мах, неста у Зворнику Омера, као да пропаде у земљу.

А ваља казати право, не само Бећир-Ага који је, као што видјесмо, имао рашта срдити се на Омера, него и многи други Зворничани Турци гледаху попријеко