лицем к репу; и тако га проведе кроза сву Босанску Крајину!

У оваком свом јаду, некада бијесни Ризванбеговић викаше:

— Та зар нејма ни једнога Турчина, да ме убије: да ме смрћу избави од ове бруке?

— Нејма! одговорише му војници Омер-Пашини: — Од нас ни један није Бошњак ни Херцеговац а, по твојој памети, само су они прави Турци!

По што га је обрукао како Турчин никад није обрукао Турчина — одузе му и чемерни живот!...

У Подрињу, око Зворника, Сердар-Екрем похвата 35 бегова, окова свакога алком око врата, и алку свакоме закова за један жељезни ланац, па тако наврстане посла, преко Србије, у Цариград, у заточење.

Тај низ окованих бегова, као низ ждралова, гледали су Срби, и нису могли начудити се чуду, дотле невиђеному!