да није видјела, што оно ријеч, сунца ни мјесеца.

Ето с тога Омеру је било тешко видјети Ђулију. Али се нађоше вјерни људи који њега, у пркос свим бравама, резама и катанцима, уведоше у харем, ни кроз врата, нити кроз прозоре, већ кроз ону вртијељку кроз коју се пушта јело из кујне у харем.

И тако Омер видје Ђулију, разговора се с њоме, прошали се мало, па излазећи од ње — рече сам себи:

— Добра цура! Нека јој Алах сваку срећу даде; али није моја прилика!...

С овога састанка, који га је могао и главе стати, Омер се вратио кући доцкан у вече. Одмах је легао у постељу намјеран да сјутра каже мајци, да се прође даљега разговора о дјевојци коју он не ће никад узети.

Метаподаци

  • Омер Челебија : приповијетка из живота српскога народа : ELTeC издање
  • Милићевић, Милан Ђ. (1831-1908)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Ранка Станковић
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Напредна странка COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1886 - Београд
  • Лиценца