Једнога дана, враћајући се из лова кући, Омер срете, у Муфтиној улици, гомилу српске дјеце која бјежи пред гомилом Турића што трче за српчићима, потежући се за њима камењем и дрвећем.

— Шта је то? упита Омер хромога Хасу Хаџи-Риџалова који, као хромац, трчаше назорице за другима.

— Они поганац, Радојица Маркићев, нагрдио нашу вјеру!

— Како је нагрди, болан?

— Ето како: он, каурин, назвао мераба Ибру Мехмед-Агиному!

— А зар је мераба какав руг нашој вјери?

— Руг је велики, кад ту ријеч рече Влах Турчину.

— Прођите се ви залуднице! А куда трчите сада?

— Гонимо их доље к Дрини; и, ако не умакну, стјераћемо их у воду све до једнога!

Метаподаци

  • Омер Челебија : приповијетка из живота српскога народа : ELTeC издање
  • Милићевић, Милан Ђ. (1831-1908)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Ранка Станковић
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Напредна странка COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1886 - Београд
  • Лиценца