је и писао српски: а и турски је доста разбирао, само кад му је требало да кому пише турско писмо, писао га је турским словима а српским ријечма.

Једном, с неким Зворничанима, Омер сиђе у Биоград. Зворничани се врате, а он остане да дуже гледа неки врашки „циркус“, у ком је било коња веома изучених. Послије неколико дана, чује Омер да су му родитељи у бризи, јер је неко разгласио: да он хоће да се покрсти. Младић онда сједне и напише својој мајци ево овако писмо:

„Од Омера Хамзинога сина, Из бијела града Биограда, Ова књига у Босну поносну. У град Зворник, у крај воде Дрине. А на руке његовојзи мајци. Хвала Богу самостворитељу! Селам теби, мила моја нено! Селам шаљем и милом бабајку. И по двору, великом и малом. Селам шаљем нашем коншилуку: Ко год за ме хаје и упита.

Метаподаци

  • Омер Челебија : приповијетка из живота српскога народа : ELTeC издање
  • Милићевић, Милан Ђ. (1831-1908)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Ранка Станковић
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Напредна странка COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1886 - Београд
  • Лиценца