Видојко и Агнија превили су ране Јеремији и Живану. Крв је одмах устављена; и рањеници су се малко повратили. Старјешина страже рече:

— Браћо моја! Ово је граница! Наши су сусједи сами Арнаути: овдје, некад, најмирнији дан води за собом крваву ноћ, а данашњи дан може је довести прије него икоји други. За то, Јеремија и Живан да се спусте у село Н., кмету Миљану. С њима ће и Агнија. А ти, брате, окренувши се к мени: — одмори се, и прихвати мало, па, с једнијем стражаром, да идеш у Куршумлију, нашем господину среском!

Та заповијест, у мало времена, би извршена.

Јеремија, полазећи с Агнијом од своје куће, оставио је жену своју Стевку дома, да се не би одмах обазнало да је побјегао. А рочио се је са женом, да се