од препредене свиле. Да му није тога веса, какав обично носе млађи образованији Турци, ни по чем другом не би се могло познати да није Хришћанин.

Сва чаршија не зове Омера другојаче него: Омер Челебија. А, право рећи, и био је челебија. Племић по лози; син богата оца; јединац у ојађених за толиком дјецом родитеља — Омер је свакад имао да подмири сваку жељу своју. Кад је био дијете, шипарац, дјетић, отац му је пак из Цариграда поручивао мале, изучене коњиће за јахање; за Омерове соколове и хртове знао је и Травник и Сарајево, а одијело му је сваки дан било љепше и прикладније од одијела пашинога сина о курбан-барјаму.

Поред тога, Омер је прошао и доста свијета: слазио је у Шабац и у Биоград; бивао је у Сарајеву, у Једренету, и у Стамболу; ишао је у Загреб, у Пешту, и у Беч. Знао је нешто мало њемачки; српски је говорио као најбољи Србин: читао