у лицу као крпа: — ово је низамски кер: за њим свакад долази патрола. Бјеж’те, па што год да Бог! Сад и ја морам с вама; на траг не смијем: ухватиће ме!...

Ми се пожурисмо што могосмо брже.

Кад бијасмо спроћу онога јељака, на који налаја онај кер, некакав као женски глас, са свим очајнички врисну:

— Живане! чекајте и нас!

И из јељака испадоше два човјека, бјежећи, као и ми, правце к српском плоту. Кад нам се приближише, ми, убезекнути, познасмо Јеремију Бјелотрепића и његову шћер Агнију, обоје у мушком сељачком одијелу!...

Само се очима поздрависмо, грабећи што прије да пријеђемо преко плота; али се клети низами помолише и повикаше:

— Стан’те! Не бјеж’те! Не бојте се! викаху нам они: а кад та вика нас не устави, осуше пуцати за нама. Под самим плотом, Јеремија, рањен у ногу, посрте;