је да се прокрадемо између двије турске карауле, које су врло близу једна другој. А како се на тој линији често пребјегава у Србију, то су чувари свуда на опрезу. Готово без престанка пролазе дуж границе, или низами, или заптије, или Арнаути, те мотре.

Прокрадајући се од џбуна до џбуна, дођосмо на један пропланак. До српскога плота бијаше нам остало само неколико минута; али то бијаше чисто поље. Ноге нам клецаху од умора а, може бити, и од страха.

— Ено плота! рече чобанин, вођ наш, показујући руком српску границу и српску стражару: — за сад је све глуво; не чује се нигдје жива душа! Одмор’те се мало па — у име Бога — претрчите ову пољаницу!

Он то рече — не рече, а од некуд испаде велик жут кер, и стаде лајати на један густ јељак пред нама.

- Тешко нама! жустро рече вођ, блијед