Турчина, то није ништа; а Турци, Бог ме, често тумарају овуда.

— Нуто нове бриге, рече Живан, погледавши у мене.

Ја само слегох раменима.

У том дође кутњи старјешина Манојло, с осталим-задругарима. Одмах подстакоше ватру, донијеше сламе и простријеше, те се ми лијепо намјестисмо према ватри....

За вечером, Манојло нам каза да је и њему већ дотужао живот овдје, и да би радо и сам бјежао у Србију; али му је жао имаћа које нејма ком продати; а чим би се кренуо, његове би све земље, без паре и динара, притисли Арнаути.

Ми га замолисмо да нас проведе до српске границе.

— Одавдје ћу вам казати куд морете проћи, одговори он: — а водити вас не могу. Бојим се Арнаута, који једва чекају да ми нађу каку закачку. Поред тога, синоћ су овуда прошла двојица; један човјек средовјечан, и један младић, као роса млад, и