У тај мах два зељова, као два вука, рукнуше, и кидисаше на нас.

Ја сам од дјетињства имао посла са псима, керовима, и хртима, па мишљах да ћу их својом мирноћом и слободом утишати; али јес, пси, ваљда зазирући од нашега смијешно подераног одијела, хтедоше нас лијепо удавити, да не притрча жена и дјевојка, те нас одбранише. И кад се одбише од нас, зељови легоше према нама, па нас гледаху, и кад и кад понављаху режање.

— Гдје су људи, снахо, упита Живан домаћицу?

— На раду су; сад ће доћи. Уђите у кућу к ватри, да се огријете!

Уђосмо; сједосмо.

— Ми, снахо, речи ће Живан: — у мало не страдасмо од ових ваших паса.

— Не би они вас ујели, него само тако јурну и налају, да кућа чује да долази јабанац. Ако нема овуда нигдје близу никака