драго то име! И како смо силно жељели видјети се на побиљу Копаоникову!

-Још на два мјеста спазисмо Арнауте: једни иђаху у дрва, а други се спуштаху доље к Ибру у воденицу. Ни једни ни други нијесу нас видјели.

Не знајући пута, ухватисмо једну долину која спада с Копаоника, и упутисмо се њоме. Под једним дреном стадосмо те се слатко наједосмо зрелих дрењина. О, ала и дрењине могу бити слатке! Ту се и одморисмо добро, јер мјесто бјеше врло заклонито.

Из те долине испесмо се на вис. С виса се види Копаоник, али је, пусник, још далеко. С виса у десно смотрисмо неко велико село коме води пут коловоз. Ми се упутисмо тим коловозом, али брзо стругнусмо у честу, јер зачусмо говор: неки људи превозе сијено, а говоре арнаутски. Пошто они прођоше, ми изађосмо на пут, и пођосмо даље. Идући тако, угледасмо човјека који гони два