при свему своме жалосном стању, уста се наша још могаху и нашалити.

— Живане брате, рекох ја: — ти си учио џеографију; ти познајеш врхове планинама, и долине водама, а ја сам био војник — макар неколико дана; ја знам како се извиђа непознати крај: ето, док се одмарамо, ти мотри шта је иза мене, а ја ћу — шта је иза тебе! По том напријед ка Копаонику! а?

Живан, уморан, а доброћудан, само се осмијехну и, приставивши два прста уза слијепо око, по војничком начину, рече:

— Разумијем!

Док смо ми, говорећи тако, и идући све од грма до грма, одмицали од Ибра, угледасмо пред собом Арнаутина, који подбира дивљу крушку и једе. То је био први, који је нас видио. Али, срећом, бијаше без оружја. Нама не рече ни једне ријечи.

Ми смо све живље корачали ка Копаонику. Ох, колико, нам онда бијаше