вољу да опет бјежимо. И пођосмо не знајући куда.

Кад се, у неко зло доба, поче расвитати, ми видјесмо да смо у некој вртачи из које се, без дана, никако не би могли извући. Вратисмо се готово на оно мјесто с кога смо пошли. Одатле угледасмо пред собом поље, кроз које тече Ибар. Што могосмо брже, спустисмо се у долину: али, усред највеће журбе, морасмо стати, наишавши на два оружана Арнаутина. Сакрисмо се за један џбун, док они прођоше....

Стигосмо Ибру на обалу: ал’ је Ибар, особито испод Митровице, кад прими ријеку Ситницу, вода дубока, брза, и за гажење страшна. При свем том, ми нагазисмо; угазисмо 5-6 корака, и вода нас ухвати до пазуха. Ја сам одрастао на Дрини; умијем пливати као дивља пловка: али Живан — хоће да се удави! За то се вратисмо на бријег. Вода с нас цури млазевима, а ми се журимо, тражећи