са снијегом, лила се као из кабла. Ми смо више шљапкали водиним коритом, него што смо табали сувим путем. Помрчина бијаше тако густа, да смо се често морали држати за руке, да се не растанемо, и не изгубимо у мраку, по што се гласно нијесмо смјели јављати један другому. Овијех мука ја не умијем описати; узалуд бих и почињао! Идући тако, у један мах, пропадосмо оба у неку дубоку јаму, у блато, у неко грање и камење!...

Неописаним напрезањем изгобељасмо се из те провале, и изиђосмо на брешчић, те се ослободисмо оне студене воде. Живан, уморан, сустао, паде на земљу и укну:

— Турци! гдје сте, не било вас! Убите јадника, да даље не вуче овај чемерни живот!

Сједох и ја!

Неколико тренутака одмора вратише нам