На пољу пљушти грозна киша, помијешана са снијегом. Коме је год мио живот, не би изишао испод крова на овакој ноћи; а ја и мој Живан, баш за то што нам се мили живјети, лагано, све на прстима, изиђосмо из хана у мрак. Вјетар дува тако јако, да смо се бојали скотрљаће нас у поток. Ударисмо десно, онако насумце. Послије много муке, и честога падања, изиђосмо на бријег, с кога, кроз отворена ханска врата, видјесмо како вјетар распирује ватру у хану, који ми, мало час, остависмо. Пођосмо неким равним бријегом, али нас опази неко проклето псето, и стаде лајати. За то се спустисмо у поток, и продужисмо пут потоком, надајући се да ће нас поток свести на Ибар који, свакојако, морамо пријећи, па тек онда доспјети на српску границу.

С почетка пут нам бијаше доста добар, а доцније све гори и гори. Вјетар је бјеснио силовито, а грозна киша, помијешана