Ханџија је Цинцарин; каже да се зове Барбаљо, и Живан мисли да му је то име дано с великога брзања у говору. Барбаљо је човјек крупан, већ просијед, али лак на ногама, брз на језику, окретан и хитар да ишчепрка пару из путничкога тобоца. Он истрча пред Рама; прихвати му коња, и узе га поздрављати:

— Добре ми дошаја, лепо ага! А да ли се, по овај ћијамет, мучиш за ови рсузи! За што ги не потепаш, Бог ти душа?

Говорећи тако Раму, Барбаљо крадом погледа у нас, и кресну нам лијевом трепушом, као да би хтио казати:

— Ово говорим што морам, а ви сте моји пријатељи!

— Јок, чорбаџи - Барбаљо, одговара му Рамо: — у царском здрављу, де може се нико утепати без суда. Ја ове луде водим у Нови Пазар кајмакаму.