— Срби ударише на Куршумлију великом силом, и нас истјераше из цијеле Косанице; мени, тада, у мало главу не одсјекоше; а, ако хоћемо право, тако нам је и требало. За што ми нијесмо одмах, како смо видјели да ће се закрајинити, отишли српскому краљу, и стали под његову руку, па да нас остави на миру? Него ми слушамо друге, и хоћемо да се бијемо! Сад је зло нама Арнаутима а, вјерујте, два пута је горе Србима.... Ено, да вам је знати шта чини од Срба, овуд’ по селима, сам мој буљубаша, она клета Туркуша, што га видјесте дољ’ на караули!

У таком разговору, изиђосмо већ на планину Рогозну, и стигосмо у хан, на конак.

Тај хан велика је кућерина, с двојим вратима а ни једном собом. На сриједи гори ватра, око које сједе и ноћивају путници. Около, дуж дуварова, држе се коњи и друга стока.