а онамо даље, више у десно, Куршумлија је, гдје сам се ја родио, и гдје сам, бранећи своје огњиште, добио ово!

Говорећи тако, Рамо напипа прстима на челу обживак од ране коју је добио од Срба 1878.

— Е, Срби бише јачи, наставља он: — и сада ја овако диринџим за кору хљеба, а моје красно имаће у Косачици држи други.... Одавле до српскога плота, рече Рамо, послије малога ћутања, биће 7—8 сахата мјеста!

Ми бијасмо веома захвални Раму, што нам каза гдје је српска граница, и колико је до ње.

— Баш ти, Ага, нас лијепо разговараш путем, рећи ће му Живан: — ако, довече, у ханџије буде добра пића, мораћеш примити од нас добру напојницу....

Рамо га погледа својим крупним, неситим очима, осмијехну се, и настави причу о рату овако: