Пошто нам Валија пресуди, још једну ноћ преноћисмо у приштевској тамници, па нас онда, рано из јутра, потјера један заптија преко Косова до Бабина Моста. Ту нас прими други, по имену Рамо, и потјера даље. Овај Рамо је Арнаутин, и српски зна прилично, а тако исто и турски. Заплетенију пак бесједу српску није могао одмах разабрати; за то смо се ја и Живан могли мало слободније разговарати, пазећи ипак да један другоме више казујемо оком него језиком.

Идући тако, преко Косова, замолисмо Рама да свратимо у које српско село, да што год једемо (а права нам је намјера била да разберемо: како бисмо могли побјећи).

— И ја желим да свратимо, одговори Рамо: — али тамо даље, пошто прођемо ова проклета черкеска села; овдје нам не би дали ништа, него док наиђемо на села српска, гдје ће бити добро и за вас и за мене.