Стари кајмакам лукаво се осмијехну; Валија то, чини ми се, и не видје; а митрополит слеже раменима, и рече:

— Није тако, сине, није! Види се нијеси велики богомољац!

Живан, међу тим, журно се умијеша да мене поправи, и поче се лијепо крстити, и говорити ријечи од молитве; али све то, послије моје погрјешке, би узалуд: Турци већ посумњаше да смо ми оно што велимо да смо.

Валија и кајмакам примакоше један к другоме главе, и прошапташе нешто један с другим: иза тога Валија разгледа све који сјеђаху с њиме, у колико се могаху видјети од силнога дуванскога дима. Послије свега тога, окренувши се к мени и Живану рече:

— Ви нијесте то што велите да сте: ви сте шпијуни. Вас је послала Србија, или Маџарска, да уводите цареву земљу; а све што говорите пријесна је лаж!