даље, десно и лијево, сједе трговци Турци, Срби, и Јевреји — пуна пунцита соба.

Ушавши у собу, дубоко се поклонисмо, и приступисмо к пашину скуту и к руци.

Паша и не погледа на нас.

Наста тишина али кратка.

Стари кајмакам узе нас питати, гледећи махом у мене:

— Ко сте? Одакле сте? Куда путујете? Рашта идете? и још, онако као у Пећи.

Кад на сва питања одговорисмо, Валија ће се малко окренути к Митрополиту Мелентију, и упитати:

— Деспот-Ефендија! Шта велиш ти за ове људе? Јесу ли они од твога закона?

— Честити Валија! одговори митрополит: — у пасошу им пише да јесу, а другојаче не могу ни ја знати ко су.

Хришћани смо. Хришћани, поитах ја: — ево да се прекрстим! Па, како сам од рођења љевак, у оној забуни, појмих да се прекрстим лијевом руком!...