се и бити велик, радин, напредан и снажан народ; а ми, ревњиво чувајући сваку своју мјестимичну особиницу, хоћемо да изгубимо своју свијетлу будућност, хоћемо драговољно да постанемо робље новим завојевачима!....

— Ја веома цијеним те племените мисли, вели Живан: — и дај Боже да оне некад постану дјело, али је, за овај мах, прече да се бар тровјерни Срби измире, и да се Срби и Бугари не крве. Шта се чини теби, који живиш међу једнима и другима, би ли се могао наћи какав начин да се угоде Срби и Бугари?

— Могао би, рече Никола: — и тај начин ласно ће наћи зрела мудрост и право родољубље у вођа та два народа, јер свађа и потпис од вођа а никако од самога народа ни српскога ни бугарскога. Али ваља знати ово: Не само да се Срби и Бугари не смију свађати око једнога црвенога веса, или око какве црне шубаре на међи својој: него, напротив,