С овим Николом провели смо, послије тога, у затвору четири дана. Пошто се је мало повратио од боја, више се сиромах бринуо о невољи балканских народа, него о својој, мислећи, као и нас двојица, да га, на правди, не може снаћи никако зло, ма да је већ трпио зло велико!

Некако и нехотице почесмо прво разговарати о Арнаутима, који су притисли готово све Косово. За њих Никола рече да је прека потреба да се са Србима измире.

— Без тврда мира међу та два племена, рече он: — најзнаменитија мјеста старе српске историје могу остати са свијем без Срба!

— А како је, љубаве ти, у Македонији? упита га Живан.

— Као и свуд’ међу Јужним Словенима, одговори Никола: — поред невоље коју народ трпи кроз вијекове, у Македонији је, од некога доба, а на име одонда откада су се пробудиле народности, завладала забуна. Ником није јасно: