Омер и Мехо спустише се, кроз градину, к Дрини. Туна узеше „преводити бабу преко воде“, то јест, потезати се глатким шкрињама преко ријеке. Оба бијаху већ толико јаки и вјешти да им је многа шкриља по неколико пута одскочила на површини, па тек онда бућнула у воду; али ни једна није могла доспјети Дрини на други бријег. То је било много за њихову снагу. На то су се Омер и Мехо и смијали и срдили, што ни један не може „да преведе бабу“ преко Дрине.

У један мах, и Омер и Мехо прнуше као преплашене тице, дојурише без душе на чардак, и падоше сваки својој мајци на крило.

— Шта је? Ода шта си се препао? пита жустра Аџемовица.

— Да нијеси кога задијевао? вели Мелећа Омеру.

Мехо први узе казивати да озго, путем низ Дрину, с товарним коњма, иду неки људи врло страшни.