И данас баш из тога крвавога поља израста сила која ће, ако Бог да, повратити што је изгубљено, накнадити што је пропуштено; из Косова ниче пјесма која буди и кријепи свијест, а свијест може све, све!

Ето погледај га! како је нијемо, како је невесело, како је сиромашно — прави сужањ без гласа: а његово име, као аранђеоска труба, разлеже се по свим земљама српским; допире у све кутиће српске; иде у дворове, слази у дубироге, и свуда кријепи слабе, подмлађује старе; свуда виче унуке да се сјећају дједова: свуд зове потомке да свете претке! О, Косово је...

— Лакше, море, лакше! продера се суварија, и џаракну коња те нас стиже; тако нам не даде довршити своје мисли ни једном ни другом....

Док је Живан онако заносно говорио о пошљедицама Косовскога крвавога