слободи својој и њиховој, па се разминусмо.... Ево се приближисмо к Тулби Цара Мурата, кога је распорио Обилић. Живан, мотрећи десно и лијево, чисто очима прождираше предмете мимо које пролажасмо. Наш суварија, на својему слабу коњу, завијајући и припаљујући неку чемерну цигару, бијаше прилично иза нас изостао. Тада ће Живан мени шанути:

— Чини ми се, Момире, да ми гори земља под ногама! Сваки бусен, што овдје ногама згазимо, залила је крв или Обилића, или Косанчића, или кога од Југовића, или ма кога од дивних косовских јунака!... Море, брате, ово је Косово цијела српска историја!

— Како то мислиш, Живане?

— На Косову је, за отаџбину, изгинуло све што је било вриједно да се помиње, послије смрти на Косову је, у један дан, изгубљено што је један цијели народ текао за пуних седам вијекова!