да би, ње ради, остао у Косову довијека, али се и она с оцем спрема у Србију, само очекују згодну прилику. Оно вече, по што сам ја заспао, и пошто су Јеремија и суварија отишли да намире коња, њих двоје су се разговорили и урочили: да се састану у Нишу. Ко прије дође, рекли су једно другом, да чека потоњега.

— Е, мој драги Живане! узданух на то ја: — да је се нама видјети у Нишу, текар би нам се онда срећа насмијала!

Путовали смо кроз Поље Косово. Земља је готово сва равна и родна; воде једре, живе; али лијепих и богатих села нигдје ни једнога; све сама умрла сиромаштина.

На Бабину Мосту сретосмо два коњика, Турчина, који гоне три окована Србина. Погледасмо их, уздахнусмо о

Метаподаци

  • Омер Челебија : приповијетка из живота српскога народа : ELTeC издање
  • Милићевић, Милан Ђ. (1831-1908)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Ранка Станковић
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Напредна странка COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1886 - Београд
  • Лиценца