Кад се, други дан, пробудих, видјех њих све не само будне него и спремне. Суварија, послије синоћне вечере и лијепе напојнице, испавао се; коњ му се одморио и наранио; и он га је, заједно с Јеремијом, кајарио. Са свим за пут готов! Домаћини изнијеше те се, прије поласка, прихватисмо, па нам ваљаше поћи; али мој драги Живан све нешто не бијаше готов! Све нешто тражи, а не може да нађе; све нешто заборавља, па се повраћа....

На пошљетку испраћаху нас: Јеремија, Стевка, и Агнија, као да смо им каки рођаци, а не из бијела свијета путници намјерници. Праштајући се, Живан као да припоји очи своје за очи Агнијине и, чисто, момак, не могаше да се откине.

— Шта је ово сада? питао сам ја сам себе.

Тај дан не могосмо даље од Вучитрна. Кад, послије вечере, остасмо сами, Живан ми каза, да му је Агнија толико омиљела